Razgovor sa Miletom Novicem (Miodragom Milenovicem) o njegovom romanu "Oj davori"

PODGREJANO GUSLANjE SRBISIMUSA

 

Mile Novic je književni pseudonim Miodraga Milenovica, dugogodišnjeg novinara, kulturnog poslenika, osnivaca casopisa "Dometi" i jednog od zacetnika novije izdavacke delatnosti u našem gradu. Nedavno je somborski "Publikum" objavio njegov roman "Oj davori". Tim povodom razgovaramo s autorom.

• Otkud i zašto "Oj davori"?

"Oj davori" je izraz najveceg ocaja i bola, duboke tuge, golemog jada. To je uzdah, jauk i bes Marka Kraljevica, ali i pisca ove knjige.

• Medutim, u podnaslovu stoji da je rec o "junackom romanu u petnaest zapevanja". Vec se tu naslucuje ironija koja sa svakom stranicom prelazi u žestok podsmeh i ruganje.

Da, pretpostavljam da ce biti mišljenja po kojima je moja knjiga svetogrde jer sam se usudio da se podsmehnem našoj slavno opevanoj prošlosti, najvrednijem obolu naše kulture, srpskom jevandelju, najlepšim himnama ljudskoj slobodi i dostojanstvu – junackoj epici, kosovskom mitu, vitezovima bez mane i straha, koji su prineli plemenitu žrtvu za krst casni i slobodu zlatnu. Takav utisak ostaje samo posle površnog citanja, jer bismo se odmah morali upitati kakvog smisla ima dirati u sve to ako ne postoji neki drugi, skriveniji, ali svakako viši cilj.

• A to je...

Udar na mitomaniju, na vešte manipulante koji zloupotrebljavaju jedan fascinantan mit u politikantske svrhe, i to iz vrlo utilitarnih razloga. Rec je o novim, ili starim, samo prerušenim mangupima koji u svoja kola uprežu kosovski mit da bi razbuktali strasti i na tome sami ušicarili a narod ojadili. Zar bi inace bilo toliko mocnih tajkuna i tako mnogo obespravljljenih, osiromašenih, uniženih? Govor o epici, o prošlosti je samo put do naše sumorne stvarnosti.

• Podsmehnuli ste se i opredeljenju za carstvo nebesko.

Oštrica je uperena prema onima koji su ubedeni da nam ono po pravu pripada jer smo izabran, najstariji i nebeski narod. Kakva fatalisticka uteha! Koristeci atmosferu podgrejanog guslanja, razni Srbisimusi, u ime odbrane svetlih tekovina nacije, proizvode nemilice besmislene davorije koje zacas nabujaju u teoriju krvi i tla. I tako se tragika kao zao usud prenosi s kolena na koleno.

• Niste ostavili na miru ni kneza Lazara, a tek Marka Kraljevica...

Jeste, takozvani car Lazar je, ne u mojoj knjizi, nego baš u pesmi rogonja, kao što je Marko Kraljevic krvolocni krivokletnik. I još mnogošta drugo. Razaranje mita jeste, doduše, usputna šteta, ali da bi se spremila kajgana, prethodno se jaje mora razbiti. Razbijanje predrasuda je, po Ajnštajnu, teže nego razbijanje atoma.

• U tekstu su veoma, veoma zgusnuto dati humoristicki opisi, opaske, poruke. Koliko vam je vremena bilo potrebno da roman napišete.

Prvo jezgro je nastalo još pre petnaest godina i kako se odvijala balkanska drama, tako je i roman rastao. A bilo je potrebno išcitati, osim junackih pesama, brdo literature – od srednjovekovnih žitija, letopisa, povelja, pohvala, zapisa, pa sve do poznate Osme sednice i dela savremenika, cija revnost dobija razmere bujice povodom jubilarnih godišnjica Kosovske bitke. U sve to utkana su razna istorijska, filozofska, književna, politicka razmatranja.

• Ali ima tu i drugih slojeva. Nije preterano reci da je delo originalno zamišljeno i ostvareno.

Zaista je mnogo slojeva i svi su smešteni u tri ravni, graficki vrlo jasno naznacene: prva je humoristicka intepretacija odabranih junackih pesama, druga je grdnja moje drage junakinje Citalice, koja u stilu menipskih satira gnevno ruži pisca, a treca su istorijska fakta kao korektivni fon dogadaja i likova.

• Kakav prijem ocekujete kod kritike i citalaca?

Uopšte se ne bavim time. Svestan sam rizika. Mi u svom mentalitetu nemamo razuman odnos prema kritickom mišljenju i suprotnom stavu, za vecinu postoje samo dva mišljenja – moje i pogrešno. Otuda nemamo i kontinuirano negovanu pravu satiru, tim pre što je i savremena književna kritika posmatra kao neki niži književni žanr. A da bismo imali satiru kakvu poznaje teorija, satiricar ne sme da ustukne ni pred kakvim idolima, tabuima, svetinjama...

• Na kraju knjige gusle ste smestili u muzej. Zašto?

Jer im je tamo mesto. U srpskom naoružanju gusle su jedno od najubojitijih oružja, kojim smo dobili sve bitke ma kako se one završile. Ako smo pobedili, to je zato što smo bolji ratnici; a ako smo izgubili (nikad poraženi!), onda smo se mi opredelili za carstvo nebesko. Vreme je da se razoružamo od gusala i da se oslobodimo instrumenata koji nemaju više od jedne strune (i ljudi koji nemaju više od jedne vijuge). Uostalom, u muzeju se cuva narodno blago, zar ne!?

.............................................................................................................................................

Mutivode uspevaju da u narodu stvore takvo stanje duha da ovaj i besmisleno srljanje u pogibiju shvata kao hrabar slobodarski cin, jer bolje grob nego rob, jer za otadžbinu treba poginuti, a njima samima, osim što neprestano "ginu", ne pada na pamet i da poginu. Pametni narodi misle da za otadžbinu treba živeti, a ne umreti.

.............................................................................................................................................

Sa žaljenjem konstatujem da smo jedno od najretrogradnijih društava. Umesto da iz prošlosti, iz tradicije uzimamo ono što je najvrednije da bismo išli napred, mi okrecemo tocak istorije unatrag. Cesto se zapitam gde su oni mislioci, doktori i magistri što su se dobro omastili na marksizmu, samoupravljanju, delegatskom sistemu. Ni nos da promole iz mišjih rupa. Pa se setim Vijona: gde su lanjski snegovi...

Razgovor sa Miletom Novićem (Miodragom Milenovićem) vodio novinar Nikola Maširević
"Somborske novine" od 29. septembra 2006.

povratak