|
Fotografija Mostonge iz '80-tih godina prošlog veka
"Silazeći s planina, vijugajući dolinama, gubeći se u jezerima ili morima, rijeka sibolizira čovjekovo postojanje i njegovo protjecanje s uzastopnim nizom želja, osjećaja, nakana i s raznolikošću njihovih skretanja."
(Rječnik simbola,
J. Chevalier-A. Gheerbrant)
OSVETA REKE KOJE NEMA
Na ponekoj staroj vinjeti moguće je uočiti, za današnje prilike pravo čudo: lađa u Somboru. Doplovila tik do centra!
Na crtežu je viđena u prostornoj perspektivi da izgleda kao da se prikrala i prislonila uz red kuća tu negde gde je danas Preparandija.
U vremenskoj perspektivi, pak, normalno je bilo očekivati da će se Sombor kao grad na reci tako razviti da će prerasti u značajno pristanište čamcima, lađama, brodovima, a da će kroz sam grad, koji će se razbaškariti na sve strane, ravničarski smireno i pitomo teći voda. Nije teško dočarati idiličnu sliku: uz reku vinogradi, na njoj vodenice, u njoj se praćakaju ribe, a preko nje mostovi kojima se prelazi s jedne na drugu stranu reke.
Ime joj je zvučno, iako ne baš umilno - Mostonga. Reka koje više zapravo nema i od koje je ostalo samo ime Gradskoj hali. Na starim mapama ima Mostonge, a često nema Sombora. Danas ima Sombora, ali nema više Mostonge.
Reku smo ubijali na mnoge načine, zatrpavali je, skretali, odvodili joj vodu u kanal, krali joj tokove, u njenom koritu gradili, bacali u nju mrcine i pokvarene mašine, dok i onaj njen bedni ostatak napokon nismo toliko zagadili da mu je pristup opasan.
Umesto reke Sombor je dobio kanal. Ma koliko ga voleli, ipak je on jedna ustajala, nepokretna žabokrečina, zamorena trskom, drezgom i muljem.
Baš nekako tako je ispalo i sa gradom, koji je - umesto da se razvija na živoj reci - polako zamire blizu prilično mrtvog kanala. I kao da je poprimio sve njegove karakteristike: nepokretnost, ustajalost, zamorenost...
A Mostonga kao da se sveti. širi smrad, meandrira sada potajno, krijući svoje tokove negde duboko pod zemljom i u samom gradu malo-malo pa propadne zemlja i uruši se asfalt.
Baš kao što malo-malo u Somboru sad ovo se uruši, sad ono prodane..
Piše: Miodrag Milenović
Ovu stranicu posvećujemo vodi - izvoru života, rekama - proticanju i beskonačnosti, a posebno Mostongi, reci koja polako nestaje... Može li uopšte reka nestati?
|
Fotografija Mostonge 15.07.2005.
TU SAM !
Zaboravljena i zapuštena, dopuzala je iznenada, prikrala se nečujno da bi nas neželjenom posetom ponovo opomenula.
Mostonga - reka koje i ima i nema!
Najstariji zapis o njoj je iz 1256. godine, ali niko ne zna otkada postoji niti do k ada će teći. A nema ni načina da se to utvrdi. Ko zna koliko je starija od Sombora i pravo je što je ucrtana na mapama na kojima grada nema. Na primer, 1650. i 1726. godine. Grad može da bude, i ne mora, ali reka će i dalje svojim rukavcima tiho krivudati ravnicom.
Doduše, n ije naročito primetna, povremeno se učini kao da je uopšte nema, a onda se odjednom javi da ljude podseti na sebe i na ono što su joj uradili.
Sada već davno stari Somborci su pamtili da je još bila čista kao suza. U njoj su lovili šarane, čikove, štuke, somove. Na njenim obalama sunčali su se vinogradi. U njenom toku vodenice su pospano mlele brašno. Leti je korišćena za zalivanje, a zimi je iz nje vađen led. U vreme poplava, a u nji ma s e nije oskudevalo kao u svemu drugom , Mostongom su odvođene suvišne vode.
Ljudi su se zato s velikim obzirima odnosili prema Mostongi kao prema staroj i ćudljivoj dami , jer im je donosila koristi, ali je isto tako umela i da im zada silne glavobolje. Pazili su na nju, brinuli o njoj, regulisali je i krotili njenu ćud.
Onda je došlo vreme nemara. Mostonga je godinama zagađ iva na, obale su zapušt a ne, obrasla je skoro celom širinom trsk om koja joj se is prečila na putu kroz raznovrsni otpad, star e šporet e , mašin e za pranje rublja, neuništiv u plastik u , po njoj se uhvatila žabokrečina, život je u njoj zam ira o. Sve što je bilo prljavo, smradno i otrovno iz industrije , svinjaca i kuća kuljalo je u Mostongu. Postala je skoro sasvim mrtva reka. Gradska kloaka. Ruglo civilizacije.
Nedavne kiše ipak su joj povratile snagu. I eno je gde hita ka svom cilju bez obzira na sve prepreke koje su joj ljudska nebriga i nesmotren odnos postavili. Narasla je do visine svojih obala, ponegde s e i prel il a preko njih.
I podsetila ljude na sebe. Tako što im je zašla u dvorišta, u zapuštene jendeke i, naročito, u podrume. Uzalud iz njih vredni domaćini izbacuju kantama vodu ili je pumpama teraju napolje, samo joj pomažu da još brže nadolazi. Jer, neznano kojim putevima ona se opet vraća, kao da im se sveti za sve ono što su joj pričinili.
A možda hoće da kaže: Ja sam tu! Ako ne verujete, pogledajte stare mape. I biću tu - i kad vas ne bude!
Miodrag Milenović
klikni na sliku za uvećano
klikni na sliku za uvećano
klikni na sliku za uvećano
|
