NORVEŠKA - ZEMLJA SA DESKTOPA

Ako ste ikad pomislili da su one predivne pozadine koje svakodnevno gledate na desktopu svog računara rezultat kompjuterske obrade slike i da takvi pejzaži ne postoje u stvarnosti, Norveška je pravo mesto da se razuverite i makar jednom u životu ušetate u neku od tih nestvarno lepih slika. Morate mi verovati na reč, pošto sam, nažalost, osoba koja ne zna da se oduševi prirodom (ili sam bar tako mislila), tako da neskromno mogu da kažem da ovo što ćete pročitati ima veću težinu od opisa koji je delo nekog zenesenog zaljubljenika u netaknutu prirodu.

Iako je Norveška, ne tako davno jedna od najsiromašnijih zemalja na periferiji Evrope, danas jedna od najbogatijih i, u svakom pogledu, najrazvijenijih zemalja u svetu, netačno bi bilo tvrditi da je u njoj baš sve idealno. Priroda svakako jeste. Za razliku od prevrtljive i nemilosrdne klime, priroda zavređuje da se o njoj i njenom suživotu sa norveškim čovekom piše i govori sa posebnim poštovanjem.

Boje u Norveškoj u ranu jesen najbolje je opisala Isidora Sekulić još početkom prošlog veka: "Sve što je zeleno zelenije je no igde na svetu, i sve što je šareno šarenije je no igde na svetu". Prelivi žute, narandžaste, smeđe i zelene boje izgledaju nestvarno. Kada se tome dodaju desetine ostrvaca sa živopisnim drvenim kućama u raznim bojama (pre svega, tamnocrvenoj, žutoj i plavoj), svetionik, drvena crkvica podignuta na jednoj steni usred vode, te velika srednjovekovna tvrđava na ulazu u luku, postaje jasno da je teško zamisliti lepši prilaz s mora jednom glavnom gradu. Ovako Oslo dočekuje putnika koji u Norvešku stiže brodom.

Glavni grad Norveške mogao bi se nazvati gradom u šumi, ali i šumom u gradu. Kako Vam drago. U jednoj od gradskih zelenih oaza smestio se Vigelandov park sa preko dve stotine skulptura koje predstavljaju ljudsko telo i čoveka u raznim životnim fazama, simbolizujući prolaznost života, rađanje i umiranje, kao večni i neprekidni ciklus. A tu je i najveći otvoreni etnografski muzej u ovom delu Evrope, koji poseticu nudi šetnju kroz istoriju i geografiju Norveške, a sve to u najlepšem prirodnom okruženju, na poluostrvu u neposrednoj blizini grada. Muzej-selo sastoji se od gotovo dve stotine kuća iz svih krajeva Norveške, sagrađenih od 13. veka do danas, sačuvanih i dasku po dasku prenetih sa prvobitne lokacije.

Kraljevska palata i park nalaze se u samom centru Osla, a ispred palate kralj Karl Johan već 130 godina ponosno nadgleda glavnu gradsku ulicu koja nosi njegovo ime. Samo kraljevsko zdanje veoma je lepo, ukusno ofarbano u svetložutu boju, lišeno suvišnih detalja i ukrasa, bez ikakvog zlata i ostale raskoši koja je karakteristična za većinu kraljevskih i carskih rezidencija širom Evrope. Na istoj geografskoj širini, nešto istočnije, nekadašnja ruska prestonica Sankt Peterburg, sa Zimskim dvorcem, Carskim Selom i Peterhofom, odaje potpuno drugačiju sliku, još uvek podsećajući na ogroman jaz i nesklad između raskoši u kojoj je vekovima živela carska porodica Romanovih i bede i nesreće zemlje i naroda kojim je vladala. U Norveškoj se, međutim, i kraljevska palata uklapa u opšteprihvaćena načela jednostavnosti i diskretnog sklada prirode, arhitekture i čoveka.

Ako, kojim slučajem, imate sreće da u Oslo doletite po lepom sunčanom danu, okolina grada će Vam odgore, iz aviona, više izgledati kao nebo nego kao kopno, toliko se sve plavi od mnogobrojnih jezera. Neverovatna je i činjenica da se jedno od najlepših jezera nalazi na svega dva minuta hoda od poslednje stanice podzemne železnice (koja je u Oslu većim svojim delom nadzemna). Čoveka prosto zabole nozdrve od toga koliko je vazduh čist i oštar. A oko jezera samo jedna slika, koju ne narušava nikakav kiosk, restoran, niti muzika koja bi se iz njih neizostavno čula. Muzike nema jer, treba ponoviti, nema ni kioska, ni restorana, niti bilo kakvog mesta za zabavu. Ili, da se ispravim, muzike ima, ali vrlo tihe, isključivo se čuju drveće i voda, a zabave takođe ima, ali ona izgleda ovako: mladi i stari se šetaju, trče, ili jure na skijama, ne obazirući se na kišu, sneg i ostale vremenske (ne)prilike. Norvežani su razvili pravi kult prirode i boravka u netaknutom okruženju, koji se često graniči sa nama ponekad neshvatljivim avanturizmom i nepresušnom željom da se sa prirodom živi u savršenom skladu, ali i da se sa njom neprestano odmerava snaga i ispituju granice sopstvene izdržljivosti. Zato i ne čudi da su se u najsmelije pionirske poduhvate u borbi sa prirodnim elementima, pre svega vodom (što okeanom, što ledenim santama), upustili upravo Norvežani, na čuvenim ekspedicijama na Severni i Južni pol, ili na plovidbi splavom Kon-Tiki preko Pacifika. Da i ne govorimo o Vikinzima i njihovim prekomorskim putovanjima na elegantnim drvenim brodovima pre više od hiljadu godina, ili kako bi u hladnijim krajevima rekli, pre više od hiljadu zima.

Na kraju jedna preporuka svima koji se upute u ovu severnu zemlju: pročitajte (ponovo) "Pisma iz Norveške" Isidore Sekulić (čak i ako ste knjigu godinama ranije već čitali kao obavezno štivo u školi), a zatim, neizostavno, gotovo vek kasnije napisano "Putovanje u putopis" Vide Ognjenović, donedavno naše ambasadorke u Norveškoj. Sedite u voz Oslo - Bergen, stavite obe knjige u krilo i budite treći putnik, putujte sa dve saputnice koje su tako dobro razumele ovu lepu zemlju. I još nešto: obavezno se smestite na sedište do prozora. Postaće Vam jasno zašto je Isidora Sekulić na svom nesvakidašnjem putovanju pre skoro sto godina zapisala da je Norveška "zemlja gde je od čoveka do čoveka pusto i daleko", shvatićete zašto je to još uvek tako, ali i zašto mnogi s pravom kažu da su prizori koje putnik iz ovog voza vidi možda i najspektakularniji na našem kontinentu. Uživajte!

Olga Panić